Veče umetnosti u vinariji La Gora

Ponekad pomislim da problem Srbije nikada nije bio u tome što nema lepa mesta. Mnogo veći problem je što još uvek ne verujemo da ta mesta mogu da izgledaju svetski, sofisticirano i dostojno najlepših evropskih primera. U ovom prostoru granica između izložbe i stvarnog života gotovo da nestaje. Sve deluje prirodno, kao da su umetnost, vino i ljudi oduvek pripadali jedni drugima.

Onda dođete u Vinariju La Gora i shvatite da se stvari ipak menjaju. Tiho, bez velike pompe, ali sa mnogo ukusa, osećaja i pažnje prema svakom detalju. Na mestu gde se pogled spušta ka vinogradima, umetnost dobija prirodnu scenografiju, vino postaje deo doživljaja, a čovek na trenutak zaboravi da mora negde da žuri. Takva mesta ne ostavljaju utisak samo zbog lepote prostora. Ona vraćaju veru da Srbija može da izgleda otmeno, moderno i autentično u isto vreme.

Umetnost više nije rezervisana samo za velike gradove i hladne galerijske prostore. Ovde slike žive zajedno sa arhitekturom, svetlom koje pada kroz stakla, čašama vina i ljudima koji kroz taj ambijent prolaze polako, zastajući da nešto osete, a ne samo da pogledaju.

Izložba Kolje Božovića „Nove forme retrospektive” ima posebno značenje upravo u prostoru kao što je Vinarija La Gora. Njegovi radovi ne pokušavaju da budu dopadljivi na prvi pogled niti da publici ponude jednostavne odgovore. Kolja Božović govori o čoveku današnjice i o svetu tehnologije, industrije, refleksija, brzine i tišine koja često ostane iza sve te buke.

Zato se u njegovim delima pojavljuju metal, delovi automobila, retrovizori i hladni materijali koji na prvi pogled deluju grubo i mehanički. Međutim, iza tih formi krije se nešto veoma ljudsko osećaj otuđenosti, potreba za identitetom i pitanje koliko zapravo vidimo sebe u vremenu u kojem živimo.

Možda je upravo zato simbolika retrovizora u njegovom radu toliko snažna.
Od predmeta koji služi da gledamo iza sebe nastaju umetnička dela koja nas teraju da zastanemo i zagledamo se u sopstvenu unutrašnjost i kako je sve što smo do sad u životu videli, prošli i doživeli uticalo na nas. Njegova umetnost ne traži samo da bude posmatrana. Traži da bude doživljena.

Dok sam prolazila kroz prostor Vinarije La Gora, imala sam osećaj da se nalazim između dva sveta koja kod nas retko viđamo spojena na pravi način. Sa jedne strane bila je Fruška gora koju poznajem čitavog života i koja mi je mirna, tiha i poznata. Sa druge strane atmosfera koja je podsećala na evropske umetničke centre u kojima se estetika ne vidi samo na zidovima, već se oseća u svakom detalju prostora.

Prvi put mi je delovalo da ta dva sveta u Srbiji zaista mogu da postoje zajedno priroda, umetnost, arhitektura i osećaj da se nešto lepo stvara sa merom i ukusom. Nadam se samo da će ovakva mesta nastaviti da rastu istim ovim tihim tempom. Da će nastaviti da neguju umetnost, slobodu stvaranja i lepotu koja čoveka ne zamara, već ga podseća da život može da izgleda bolje, mirnije i smislenije nego što nam se često čini.