Ovo mesto prosto inspiriše da se zapitamo kako su neki događaji nekada davno izgledali možda baš ovde. Ta, neobična scenografija i ambijent, pomešani sa istorijom i verom, prosto učini da se to zapitamo. Recimo, da li znate da je pre nekoliko godina ovde organizovano venčanje sa običajima srednjovekovne Srbije, baš kao što je to bilo u despotovo vreme? Ja sam bila oduševljena kad sam to čula! To nedeljno jutro kad se svadba održavala počelo je prodornim zvukom roga koji je prekinuo manastirsku tišinu i najavio dolazak mladenaca.Od ulaza do manastirske crkve mladence i njihove kumove odevene u starosrpske haljine i odela, predvodili su vitezovi oklopnici uz zvuke stare srpske muzike, a ubrzo potom su sveštenici počeli ceremoniju venčanja koje je bilo tiho i mirno ali veličanstveno. Pojanje hora u akustičnoj Manasiji davalo je poseban ton celom događaju. Po završenom venčanju devojke u dugim haljinama stare srpske nošnje posipale su latice ruža putem kojim mladenci idu. Oni su bili srećni, presrećni, onako tiho i značajno. Trpeza je bila skromna ali lepa, pod krošnjom drveta i okružena bedemima ove velike svetinje. Ne mogu da odolim pitanju, kad smo tačno sve pokvarili? Kad su svadbe postale parade pijanstva i kiča bez ikakvog dubljeg značaja?